Sredinom prošlog veka „beli sport“ smatran je nedovoljno muškim, zvali su ga posprdno „sportom bez brkova“, a široke narodne mase su ga gledale popreko kao zabavu za buržuje, što je bila istina.

Prvi koji su se za tenis zainteresovali bili su političari, generali. S pojavom Radmila Armenulića, tenisera, pobednika pionirskih, pa juniorskih takmičenja, kasnije i trenera, za tenis su se zainteresovale i devojke. Onog momenta kada su se na terenima za mali fudbal počele razapinjati mreže za tenis, počela je njegova renesansa, ali i ekspanzija tog sporta kod nas. Glavni „krivac“ za to bio je Radmilo. Ipak, trebalo je stići do tog statusa, a u poratno doba kada je rođen okolnosti nisu išle naruku.

Radmilo je rođen u Beogradu, u Ulici kralja Petra 57, uoči Drugog svetskog rata, koga se seća po trčanju u podrum u vreme bombardovanja. Bio je sin jedinac, otac Đorđe je bio kraljev oficir i inženjer, a majka Gordana je bila ekonomista.